Не мислим

Image

 

 

Не мислим

 

На дан када те угледах и осмех упутих

и тренутак кад ми ти осмехом узврати.

На ударце мог срца кад руку ти узех,

ја не мислим.

 

На увојке косе што ти на лице падају

и очи зелене што ме нежно гледају.

На прсте твоје што косу ми мрсе,

је не мислим.

 

Јер док ме око врата нежно грлиш

и на прсте се протежеш и очи склапаш.

Јер док ме твоје усне врело љубе,

ја ни о чему не мислим.  

Advertisements

Април

                                     Image

 

Април

 

Давно је било али се сетих, пада са неколико метара висине и бола због покиданог мишића на руци.

Сетих се и оштрог бола и мог страха кад угледах отргнуте нокте и своја два прста обливена крвљу, умало покидана.

Сетих се луде вожње, незгодне кривине и слетања аутом јер ожиљак од копчи на глави и данас је ту.

Сетих се и бола у леђима након незгодног покрета и дугог непомичног лежања у кревету, јер бол у леђима још увек је ту.

Сетих се свих априла, кад мени незгоде дешаваше се…

И не би ми април сећања вратио и страхом тело обузео,

да те прошлог априла због оштрог бола у грудима, хладан зној не обли.

Зато…

Ноћу, док спаваш, ја дисање твоје пажљиво слушам и косу ти милујем.

Ноћу, док спаваш, молбу да април на тебе не утиче, тихо шапућем.

Ноћу, док спаваш, ја страхове своје преживљавам.

Ноћу, док спаваш, ја једну жељу понављам.

Да те ноћи заспим и април преспавам.

Јер април се ближи, а ја се априла прибојавам…

 

Једнога дана

Image

 

Једнога дана

 

Једнога дана

знаћеш да ли си исправно радио,

кад погледаш себе.

 

Једнога дана

указаће ти се пут којим ћеш кренути,

кад погледаш себе.

 

Једнога дана

бићеш јак да кренеш далеко,

кад погледаш себе.

 

Једнога дана

крећеш пут победника или покајника,

кад погледаш себе.

 

Једнога дана

знаћеш којим си путем кренуо,

кад погледаш себе.

У очима твојим

 

Image

 

 

 

 У очима твојим

 

У очима твојим пространство угледах

И попут јелена,

Ливаде и шуме,

Прескочих…

 

О планинске врхове се сплетох

И крила добих.

Пут облака,

Полетех…

 

Шакама нежно звезде дотакнух

И делфину налик,

Таласима океана,

Заплових…

 

Да ти на усне пољубац спустим.

Као ливаде и шуме, мирисан.

Као облаци бели, нежан.

Као таласи океански, снажан.

 Чувајте једно друго 

 Image

Чувајте једно друго

 

Док сам излазио из суда, у глави су ми одзвањале речи судије да је брак склопљен давно између ње и мене, разведен. Споразумно, без тешких речи, мирно, неприметно… 
Током целог дана сам имао неки чудан, грозан осећај у устима. Спаковао сам пар најнеопходнијих ствари и у журби, напустио стан. Морао сам негде да одем на пар дана… морао сам да мало разбистрим главу, да се мало средим.
Нисам много бирао дестинацију, само сам у агенцији тражио да место мог одмора буде оаза мира и тишине. Службеница ми је препоручила неку бању, не много удаљену од нашег места, мирну, лековиту… и више је нисам слушао, само сам своју картицу спустио на пулт…
Бању нисам ни видео, јер сам по доласку у хотел, ствари спустио поред кревета и легао… Желео сам да се у мислима вратим од почетка и добро претресем наш живот. Желео сам да пронађем грешку, грешку која је довела до нашег распада.
Мисли су ме одвеле до наше свадбе… како смо се трудили да све буде у најбољем реду и бринули да сватовима покажемо сјај и моћ коју имамо. Венчаница из Париза, одело из Милана, кавијар, шампањац, лимузина, оркестар и певачи… чак је и списак гостију морао да покаже наш друштвени статус, положај који имамо. Такав нам је и живот био… Јурили смо своје каријере, грабили функције и положаје, стицали богатство и све мање времена посвећивали једно другом… Дошло је и прво дете и први проблеми. Једна каријера је морала мало да застане, да сачека, а то нисмо желели… Новац који смо имали нам је омогућио да каријера не чека дуго, помоћ у одгајању детета смо платили. А тако је било и са другим. Без велике паузе у нашим каријерама… Деца су расла, о њима бринуле помоћнице, а ми бринули о нашим пословима… и новцу. Да га стекнемо што више и омогућимо себи уживање у њему…
Брзо сам прелетео мислима и кроз сва она позната места на која смо били, на одморе који и нису били одмори, јер нисмо одмарали. Сећам се само наших љутњи на особље на хладну воду у базену, кратку масажу или врелу супу. Примедбе на боју купаћег и нервирање што се неко појавио у сличном.
За вечером у ресторану хотела у бањи, можда по први пут након дужег времена, гледао сам у људе за столовима. Седео сам сам и видео да су гости били старији парови, пензионери вероватно. Вечерали су лагано, а уз вечеру и разговарали. Тај за мене необичан призор, ме је вратио кући… Не сећам се када смо ми тако седели за столом и разговарали. Наши разговори су били углавном телефоном, да јавимо једно другом да долазимо касно и да не чекамо са вечером… знаш, пословне обавезе. Тај разлог се све чешће чуо, све лакше изговарао. А онда је постао и изговор за ноћење на неком другом месту, прво на једну, па на више ноћи… Нисмо бринули, о деци и кући је имао ко да брине.
О вечери у тањиру нисам ни размишљао. Јео сам механички, ваљда сам тако навикао… а већ после првих залогаја осетио сам необичан укус. Пржена риба и кувани кромпир… Скромно а појео сам са уживањем. По први пут након дужег времена. 
Кофер сам распаковао и након туширања, брзо заспао. Пре него што сам заспао, ослушкивао сам… осим мог дисања, ништа се није чуло. Оаза мира и тишине…
И доручак је пријао, омлет са сиром и шоља топлог чаја. Након доручка, сам кренуо у шетњу и да разгледам бању… Мало шеталиште око хотела, стаза води кроз шуму. Јесење боје, шуми су давале прелеп изглед… Да пријаће ми шетња. А стазом сам сретао парове, гледао их како међусобно разговарају и како застају приликом сусрета са другим паром. Засметало ми је што шетам сам и помало се бојао да неко од њих не стане крај мене. Шта ће да ме питају, о чему ћемо да разговарамо? Шта да им кажем, да ли да се јавим? Осмех једног пара упућен мени, њихово добро јутро, мој неспретни осмех узвраћен њима, моје добро јутро, изговорено тихо, готово са стидом… Тај старији пар, вероватни брачни, шетао је стазом и док су ми прилазили, приметио сам да га је држала под руку, док су ходали су лагано и нешто причали. Разговор нисам чуо, само сам приметио да са пажњом слушају једно друго, климају потврдно главом, осмехују се… Прошао сам крај њих, не могавши да се отмем утиску да су били срећни. 
У тој шетњи стазом око хотела, сусрео сам готово све госте које сам видео синоћ на вечери… разменили смо поздраве, љубазно се осмехујући једни другима. Својим журним кораком нисам желео да им дам прилику да застану и осим љубазног поздрава приупитају још нешто. Нисам желео блискост са њима још увек, нарочито што су многи од њих били близу година мојих родитеља. 
У хотелској соби сам лежећи на кревету размишљао о нама… поново сам премотавао наше животе и никако нисам могао да нађем полазну тачку нашег распада. Све док се нисам сетио сахране њеног деде…
Био је живахан дедица, увек насмејан, увек у покрету. По занимању столар, ако није био у својој малој столарској радионици, био је испод прастарог аута, којег је са великом пажњом поправљао и одржавао. Њена бака је била домаћица која је родила и одгајила петоро деце. Увек нам је спремала погаче, пите и домаће колаче, толико укусне, да нисмо имали меру док смо их јели… Док смо седели, увек нам се жалила на тежак живот, на трпљење и муку коју подноси… 
Тога дана, на сахрани, била је сломљена и без снаге. Није плакала ни нарицала, само је понекад дубоко уздахнула. Молила нас је да после сахране останемо са њом те вечери док се не привикне на тишину… Да ли је она током дана приметила или је то кренуло само од себе, нисам тада знао. А тога дана смо обоје имали веома важне пословне задатке које смо покушавали телефонима да обавимо. Ни сахрану нисмо могли да испратимо како треба од позива, диктирања и слушања о обављеним задацима. У поворци ка гробљу нисмо ишли заједно, као муж и жена, већ свако за себе, посебно. Да ли је то баки засметало, да ли је то приметила, тек целе вечери нам је док смо седели сами у кући, причала о њиховом животу. Како су увек заједно ишли, како је слушала и трпела његове хирове, како је он слушао и трпео њене, а све док им деца не одрасту и стасају у људе. Нисам је разумео када је више пута поновила да је за брак потребно добро уво, да чујеш партнера када ти прича. Чувајте једно друго, чувајте и слушајте, па колико се има, понављала је више пута.
Кроз прозор хотелске собе видела се шума, златножуто лишће на гранама и потпуна тишина… оаза мира и тишине. У тој тишини, осим мог дисања и повременог уздаха, ништа се друго није могло чути… Нисам размишљао о времену, потпуно сам се посветио својим мислима. Бацио сам поглед на сат, равнодушно констатовао да је време ручка одавно прошло и поново утонуо у мисли…
Сат на руци је поклон. Без страха сам га носио на руци, не бојећи се да ћу кући да објашњавам његово порекло. Ни порекло кожног каиша и неких кравата. Нисам ни ја питао о ташнама, ципелама, огрлицама, минђушама… Не пита она мене, не питам ни ја њу. А на поклоне сам узвраћао поклонима. И нисам штедео. Био је то неки статусни симбол, нешто попут опуштања од пословног стреса. Смишљање разлога за пословна путовања и проводе у удаљеним градовима постала је рутина. Све док… 
Био је то сусрет за памћење, нас двоје у загрљају двоје странаца и ужас док смо се гледали. Прошли смо једно поред другог као два странца држећи за руке наше љубавнике. 
Све се срушило. Одмах сам се преселио из наше куће, без речи, мада их нисмо много ни до тада размењивали. Више нисам уживао у пословним вечерама, одласцима у позоришта, разгледањима проспеката са познатим одмаралиштима. У тишини новог стана, у тој самоћи, недостајала ми је породица. О деци коју сам до тада ретко виђао, непрестано сам мислио. Како ли подносе наш растанак, недостајем ли ја њима, питао сам се… 
Телефон у хотелској соби ме је тргао из размишљања. Љубазни глас рецепционера ми је саопштио да се пар који сам јутрос срео у шетњи, брине да ли је све у реду, јер нисам био на ручку. Ближи се време вечере, па се питају да ли је све у реду… Да силазим одмах и да је све у реду, брзо сам узвратио. 
Чекали су ме у холу, а ја сам на њихову љубазност и бригу узвратио кафом у бару. У причи, мало о себи, мало о тешким временима, рекли су ми да су приметили тугу коју носим на лицу. Слично виђају и на лицима своје деце и брину. Вечита јурњава за новцем, за ситницама које нас чине срећним доводе до тога да права срећа пролази крај нас непримећена. Јуримо и не чувамо себе, не чувамо ни своје, па кад се у јурњави погубимо, настану проблеми. И тек тада приметимо да нам та јурњава и није била толико потребна, причали су… 
Опет сам се сетио речи њене баке, чувајте једно друго, чувајте и слушајте, па колико се има… 
Неколико дана боравка у хотелу једне бање, оази мира и тишине, у друштву старијих људи, повратили су моју пољуљану веру у живот. Решио сам да успорим са послом, да престаним да ценим ситнице без којих се може. А може се, јер овде у бањи, нико није ни приметио моју скупоцену гардеробу, сатове, накит, већ тугу на лицу. Решио сам да покушам да од измешаних стаклених комадића нашег живота, саставим нови мозаик. 
Ако жели и она, а желеће кад је потсетим на речи њене баке…
Чувајте једно друго, чувајте и слушајте, па колико се има…

 

                                                                        ***

 

Прича је учествовала на конкурсу Мирјане Бобић-Мојсиловић, „Рецепти за срећан живот“ и ушла у ужи избор.

 

 Image

Порука у боци

Image

 

Стајали су испод уличне светиљке. Он са рукама дубоко увученим у џепове јакне, она испред њега са прекрштеним рукама. Испод рукава њене јакне видели су се рукави џемпера које је извукла и своје шаке увукла у њих. Дувао је хладан, јесењи ветар али се на њима видело да им није хладно због ветра и времена…

Ћутали су. Нису се ни гледали. Он погнут, скупљен у јакни, гледао је врхове својих ципела, а она загледана преко његовог рамена, негде далеко до краја улице. Ветар се играо њеном дугом, смеђом косом. Час је дизао хаотично у вис, час је праменовима шибао његово лице. И сваки пут када га је коса додирнула, он се устресао као да га бич гонича стоке, уз страшан фијук, немилосрдно шиба.

Њихов неми разговор прекинула је киша. Док се ветар смиривао, киша је почела све јаче да пада. Као да је нека сила послала кишу да прекине њихов разговор без речи. Кратко су се погледали, окренули и отишли, свако на своју страну. На његовом бледом лицу није се јасно видело да ли су то капи кише или сузе… Она је брзим покретом руке обрисала лице и убрзала корак. На киши је остала само улична светиљка.

Волели су се. Били су срећни и увек заједно. Никог у месту није изненадило када је за њим у велеград на студије кренула и она. Своју љубав су наставили и за време студија и већ се у вароши пронела вест да се планира венчање. И свима је пријала та вест, јер су жељно ишчекивали да се једна велика љубав крунише браком.

А онда се крајем лета у граду појавио само он. Вероватно су припреме за венчање у питању, мислили су. У граду су се брзо привикли на његову усамљену појаву. Само добри знанци су примећивали да са њим нешто није у реду. Он се градом кретао као сенка, избегавајући одговоре на питања о њој. Дошла је и јесен, а она се није појавила. И тако су дани пролазили, прошла је и зима, пролеће… лето. Он се увек кретао сам, кратко се задржавајући у главној градској улици. Избегавао је сусрете, а и мештани су се навикли на то. Схватили су да се њихова љубав окончала тамо, у велеграду.

О њој се чуло да је завршила факултет и да се запослила, тамо у велеграду. Од његовог повратка ретко је долазила у свој родни град. Посета родитељима и тихи повратак назад, у велеград.

И тако је њихова љубав пала у заборав до те јесење вечери и њиховог случајног сусрета код уличне светиљке. Неколико пролазника са великом пажњом је пратило њихов сусрет. Као да су прижељкивали загрљај, пољупце… помирење… макар руковање. Јесења киша је то прекинула. Ту испод уличне светиљке, остала су питања без одговора…

***

Неколико дана сам у свом новчанику имао ту новчаницу. Не знам ни где, ни како сам је добио. Случајно, слажући новчанице, приметио сам на полеђини написану поруку. Као порука у боци, бачена у мору, новчаница је дошла до мене… Порука ме навела на размишљање, можда се све тако одиграло, a можда и не. Желео сам да је права особа добије што пре, па сам је брзо проследио даље. Можда и дође до ње… порука у боци… „Јасна увек ћу те волети! Опрости ми.“

Image

Тражим је…

 

 Image

Тражим је већ данима. Лутам улицама, загледам излоге, пролазнике. Знам да је ту негде… Ту негде се сакрила, негде између пролазника. Можда иза излога мале радње са техничким уређајима, можда у продавници мешовите робе? Пажљиво гледам и не размишљам о томе шта ће мислити о мени… знам, бићу још један лик скрхан данашњим временом, који бесциљно лута јер нема више где. Није ме брига што ми се пас луталица непозван, придружио у мом трагању за њом.

Може ли да ми помогне таксиста који уморно зева, док чека своју муштерију на  паркингу испред градског парка? Или девојка која продаје дневну штампу, промрзла од хладног ветра, док слаже пристиглу штампу? Пијанац који се у ово хладно јутро, однекуд дотетурао? Камионџија коме се иза камиона шири облак црног дима и који уз заглушујућу буку споро пролази крај мене? Застао сам испред продавнице обуће и гледао низ улицу… Пуста је. Хладно мартовско јутро. Нема много пролазника. Журе без застајкивања пред излозима. Не успевам да им ухватим поглед, да им затражим помоћ. Да ми помогну да је пронађем…. И тако већ данима, излазим и тражим је. Загледам, истражујем…

А осећам да је ту негде, као што осећам мирис хлеба кад прођем крај пекаре или мирис бензина у близини бензинске станице. Њено присуство је толико снажно, да пружам руке у покушају да је зграбим и привијем уз себе. Да је милујем нежно и да шапућем слатке речи… да је негујем и да са уживањем посматрам како се развија.

А знам и зашто ме је напустила. Схватио сам то још пре пар дана, када сам уморан, након дуге потраге за њом, легао на кревет и гледао у плафон… Да напустила ме је јер сам био неправедан према њој, јер сам је запоставио и оставио да самује. Обузет проблемима, престао сам да мислим о њој и она је то осетила. Осетила је да полако губи значај, да је лагано прекрива заборав и једног дана је једноставно нестала. Нестала као зрнца песка кроз рупу у пешчаном сату, као што нестаје неколико капи летње кише нанете ветром на суву земљу. И тек кад је нестала, осетио сам празнину. Тек кад нешто изгубиш, сазнаш колико је то било вредно за тебе…

Зато сам данима већ, тужан и смркнут, тежак и несхваћен, раздражљив и бесан. Зато што ми недостаје.

Размишљам и како да је непознатима опишем, кад затражим помоћ у њеном налажењу… Тешко ми је да је опишем јер је некад нежна и лепршава, нејасна… а некад је кратка, прецизна и оштра, без емоција. Уме да се одужи, иако највише волим кад је кратка. Ја је волим у боји, кад свим бојама осликава моје стање, али је чешће црно бела, јер осликава околину. И ако је тако опишем, услед нејасног описа, хоће ли неко да разуме да данима трагам за својом првом реченицом у новом блогу?  

Image

Пчела живота мог

Слика

Тек је Сунце изашло и јутарња измаглица почела да се диже, када сам је угледао кроз прозор. Црна коса, уплетена у плетенице, густе црне обрве и малени нос, помало прћаст, бела ланена кошуља, раскопчана мало више, груди које затежу кошуљу и кроз мало дубљи прорез пуцају у својој белини. Сукња до колена и босе ноге, беле, пуне, јаке. Ходала је гордо, високо подигнуте главе, са обрамком и тестијама на рамену. Ходала је заносно њишући куковима, ходом којим су жене нашег села ходале вековима. Рука на куку, обрамак на десном рамену, ритам њихања усклађен са ритмом њихања тестија.

Знао сам да овуда пролази само због мене, јер је сеоска чесма на другом крају села. Знао сам да ме мами и ишчикава, као да жели да ми каже да ме се не боји и да је спремна за двобој… двобој жене и мушкарца, уснама, рукама, ногама, двобој очима и уздасима, двобој расплетене и умршене косе, распуклих груди, снажних и маљавих прса, двобој у коме ће победник бити нови живот.

Први сусрет је био у воћњаку. Јабуке су тек цветале, свуда унаоколо су се чули ројеви пчела како марљиво лете од цвета до цвета. Волели смо воћњак, а волели и пчеле. Наше кошнице су биле пуне, имали смо најбоље пчеле у крају, а мед је био надалеко познат.

Рекла ми је да је дошла да слуша пчеле и да гледа како пажљиво лете од цвета до цвета. Опојан мирис јабуковог цвета се ширио воћњаком и моје ноздрве су се шириле надражене најлепшим мирисом природе. Музика, коју су пчеле стварале својим зујањем, ми је одзвањала у ушима. Моје очи су биле приковане за њу. Она никад лепша, расплетене косе, раскопчане кошуље, са сукњом мало више подигнутом изнад колена. Весело трчи… не, не трчи, већ лети између стабала, заносно се смејући и радујући звуцима и мирисима природе. А онда врисак и јак трзај, који је прекида у тој веселој игри у славу природе… Дотрчах. А она румена у лицу, уплашеним погледом ми рече да је убола пчела. О, не брини, ништа неће да ти буде, то је само мали убод, па мене често боду. Где те је убола, питам је и она откопчава једно дугме на кошуљи и свлачи кошуљу са рамена… Ево овде, показује на своја недра, на десној страни, одмах изнад бујних груди. Оток је већ кренуо, не брини, сад ћемо да излечимо то… Као опчињен сам спустио главу и пољубио отечено место. Она се тргла, мало протресла главом и нежно уздахнула. Коса ме је очешала по образима, благо сам  задрхтао. Осетио сам како ми крв пролази кроз вене, све јаче, све брже… Још један пољубац и још један, ево већ је боље… није, мора још један. Прсти, њени, у мојој коси и уздах… Доста је твоје медицине, тихо прошапута. Није тек сам почео, ево и црвенило се повлачи… и пољубац мало ниже, мало више… уста ту близу мојих и дах, врео. Спајање и вртоглавица, њене очи, њихов сјај влажни… и стисак руку за мишице моје…

Дуго смо тог дана лечили њена прса од убода пчеле. Дуго, а кад смо уморни кренули према селу, руке су нам биле спојене. Нисмо се бојали погледа, знали смо да смо једно. Те вечери село је славило. Славило је спајање два млада срца, спојена у воћњаку јабука. Спојила их је пчела, тај мали, вредни инсект који дарује живот…

Из полусна ме трже оштар звук авиона, брзо погледах на сат, ха! Тачно на време, као и сваког јутра, надлећу воћњак и запрашују… Морам брзо да се склоним из воћњака да не запраше и мене, као прошле године, кад су ми је опале коса и обрве. Није ми жао ни косе ни обрва, седе и ретке су ми биле, колико ми је жао што је нисам чуо. А сваког јутра сам ту кад јабука цвета, да је чујем још једном.

Компанија, власник мог воћњака, ми је дозволила да га обилазим сваког јутра пре него што авиони крену да запрашују. Ове године запрашују јабуке да буду жуте и да у себи имају лек против главобоље. То је сада модерно, да воћке имају одређену боју за лек који садрже у себи. Док журим да изађем из воћњака, камиони са радницима обученим у скафандере, чекају да се запрашивање заврши. Данас креће оплодња цветова и компанија је ангажовала тимове радника, да врше оплодњу цветова. Уместо пчела. И сваки радник са посебном четкицом и бочицом додирује сваки цвет јабуке у тишини, у посебној тишини. Компаније тврде да је тако сигурније, да се одмах цвет оплоди, да не могу да се шире разне болести и да тако оплођен цвет може да да јабуку по нашој жељи. А та јабука, ове године жута, тако убрана са дрвета кошта читаво мало богатство… Воћарство је постало уносан посао.

Ни ове године је нисам чуо, није се појавила. Нема више тог звука, зујања, нема пчеле да лети, нема радости природе што се буди нови живот. Изгубила се пчела, отровали су све… кажу, да је тако боље. А ми смо је неговали у воћњацима, нежно и са пуно љубави, онако како су је неговали од давнина. Данас наши воћњаци више нису наши, банке су их због неисплаћених кредита одузеле, пчела више нема, јер су запрашивањем отроване, па се и звук веселог зујања међу дрвећем, више не чује.

Ех, да могу још само једном да чујем тај звук међу крошњама, да само још једном видим тај малени инсект, па да на миру одем у институт за рециклажу стараца…

ДЕДИНА ЊИВА

ImageКао мали, често сам са дедом одлазио до њиве, оне на којој добро успева кукуруз, а пшеница слабо, да видимо шта се ради. Док је деда пролазио кроз кукуруз, чуо сам га да шапуће. У почетку сам мислио да певуши неку песму, пошто радио у кући зврнда по цео дан, али сам касније разазнавао говор. Једном сам се одважио и упитао га о чему то прича.. 

– Тепам јој – рече.
Одговорио је кратко и више никад ништа није хтео да каже о томе. Данас знам колика је његова љубав била према тој њиви. Према земљи која му је узела здравље, али и давала живот. Последњи пут, кад смо одлазили до њиве ми је рекао, врло озбиљним тоном да ми своје њиве оставља на чување, за моје унуке. Да их негујем и чувам, да буду плодне, да ми унуци буду захвални. Тада сам се излетео питањем а шта ће мој тата да ради. Мислио сам да хоће да ми препише имање, па сам се мало уплашио. 
– Е унук, он ће ову њиву да чува за своје унуке. 
 Захвалан сам данас мом деди што ми је чувао ту њиву. Много година касније, после његове смрти, понекад са оцем одем до те њиве. Видим да је мој отац чува за моје синове. Добро је чува и негује. Оре и ђубри на време. Чак ми се понекад  учини да и мој отац шапуће нешто. Данас знам да јој тепа, јер је воли. Зато га и не питам шта то прича. Нека, питаће га моји синови, кад их буде водио у шетњу до те њиве.
Знам да се полако ближи време да моји синови оду у последњу шетњу до њиве са мојим оцем. Знам и да ће тада доћи ред на мене да чувам ту њиву. За њихову децу. А знам и шта ћу да јој тепам кад будем са унуцима шетао кроз кукуруз.

Данас сам написао један коментар у коме сам поменуо и чоколаду. Могао сам  ја да побегнем из дединог крила и зграбим чоколаду са стола, али нисам. Седео сам ту у дедином крилу и слушао. Слушао сам како је некад орао ту њиву дрвеним плугом од јутра до мрака, како није имао шта да једе него само проју и сир. Био је гладан, али није хтео да одустане, јер њива мора да се пооре на време. Да боље роди, да буде плодна. Да му се унук похвали како добру њиву има. Дедину.